Назив караоке потиче од јапанских речи „празнина“ и „оркестар“. У зависности од контекста, караоке могу значити врсту места за забаву, певање за повратак и уређај за репродукцију позадина. Без обзира на контекст, увек замишљамо микрофон, јако светло екрана са подморницама и празничну атмосферу. Па, шта су караоке?

Не постоји конкретан одговор на питање када су се караоке први пут појавиле. Ако говоримо о певању на музику која нема текстове, онда су већ 1930-их постојале винил плоче са бацктрацк-овима, намењене за домаће наступе. Ако говоримо о караоке-у, његов прототип је први пут дизајниран у Јапану почетком 1970-их магичним додиром музичара Даисукеа Иноуе-а, који је током својих наступа користио бацктрацк-е за брзи одмор, задржавајући ниво заноса публике.

Јапанци су толико пожелели да певају у позадини да се врло брзо појавила нова индустрија производње караоке машина за барове и клубове. Почетком 1980-их, караоке су прешли океан и слетели у САД. Прво је добио хладно раме, али након изума домаћих караоке играча постао је заиста популаран. Чланак „Караоке Еволутион“ пружиће вам више информација о историји караокеа.

Глас певачице путовао је кроз микрофон до плоче за мешање, где се мешао и враћао натраг. Након тога је преношен заједно са музиком на спољни аудио систем. Извођачи су читали претплату са ТВ екрана. У позадини је пуштен оригинални музички видео или посебно произведени снимак неутралног садржаја.